ЉЕТЊА ПСИХОЛОШКА АКДЕМИЈА У ХЕРЦЕГ НОВОМ

У организацији ЈУ Градска библиотека и читаоница Херцег Нови и ИК „Clio” из Београда, уз подршку Општине Херцег Нови, односно општинског Секретаријата за културу, у Херцег Новом је 26. и 27. маја, у хотелу „Талија”, организована „Љетња психолошка академија”.

Ријеч је о дводневном скупу који је поводом важних и актуелних тема окупио реномиране стручњаке из различитих области. На „Академији” су се окупили зналци из Београда, Подгорице, Новог Сада, Цетиња, Никшића, Херцег Новог и Тивта, са циљем да у три сесије отворе кључна питања и покушају да дају одговоре на три значајне теме. Првога дана разговарало се о пријатељству у савременом свијету, а другога о психолошким аспектима климатских промјена и стварним дометима лидерства данас. Теме, формулисане кроз следеће наслове: „Изазови и могућности савременог пријатељства”, „Наше окружење и климатска психологија” и „Шта (не) може психологија лидерства”, одраз су онога што савремено друштво у начелу препознаје као проблеме са којима се сусреће готово сваки појединац, а са којима су у непосредној вези најновија издања ИК „Clio”.

Идеја организатора била је да се кроз дијалог стручњака и заинтересоване јавности отвори простор за размјену мишљења, искустава и идеја, са циљем да тај дијалог допринесе стварању здравијег друштва и последично сваког појединца у њему.

Изазови и могућности савременог пријатељства

На првој сесији, након отварања скупа и поздравних ријечи домаћина: Јасне Маслан, в. д. директора Градске библиотеке и Зорана Хамовића, директора ИК „Clio”, као и секретарке за културу, Ане Замбелић Пиштало, окупљенима су о пријатељству, у оквиру теме, говорили проф. др Владимир Димитријевић, проф. др Соња Томовић Шундић и проф. др Вук Вуковић.

Разговор је модерирала проф. др Тамара Џамоња Игњатовић, редовни професор на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду и уредница едиције „Имаго” ИК „Clio”. Она је у уводној ријечи нагласила да све три теме у суштини, мада из потпуно различитих углова, говоре о човјековом окружењу, о утицају сваког од тих окружења на појединачне личности, као о њиховом значају за квалитет људског живота. Када је ријеч о пријатељству, мора се имати у виду да је оно једна од фундаменталних потреба човјекових, да је важност пријатељства препозната у свим временима и свим цивилизацијама, али и да су се форме, изрази и разумијавање истог мијењали током људске историје, казала је др Џамоња, истакнувши важност пријатељство у свијету дигиталних технологија и живота дефинисаног њиховом широком заступљеношћу.

Први је о пријатељству, из угла психологије, говорио проф. др Владимир Димитријевић, клинички психолог и психоаналитичар, некадашњи професор на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду, који се окупљенима обратио путем видео снимка. Он је на почетку констатовао да је психологија традиционално много више проучавала друге људске односе (однос родитељи–дјеца, романтичне односе, сексуалност…) и да нема пуно психолошких истраживања на тему пријатељства, осим у домену развојне психологије, а да су се феноменом пријатељства много више бавили философи. Међутим, подвукао је он, разлог оно што су филозофи препознали као специфичну разлику пријатељства у односу на све друге људске везе јесте то што је оно у потпуности засновано на слободи и добровољности. Из тог разлога, сматра др Димитријевић и психолози треба да га у свом домену озбиљније истражују: чињеница да је пријатељство један од ријетких односа које бирамо, а нису нам дати, чини да је пријатељ од изузетног значаја за самосагледавање. Отуда је једно од најважнијих својстава правог пријатељства обострана бескомпромисна искреност, јер једино кроз њу добијамо могућност истинског самосагледавања. У томе лежи условна веза пријатељства са психотерапијом, као и базични значај тог исконског односа са душевним здрављем човјека. Он је на крају значај пријатељства приближио кроз резултате истраживања које је током низа деценија спровођено на Харварду. Након ретроспективног сагледавања живота најздравијих и најсрећнијих испитаника, у том тренутку 80-годишњака, закључено је да је једина варијабла која их повезује та што су у средњем животном добу имали стабилна и испуњена пријатељства.

Проф. др Соња Томовић Шундић је о пријатељству говорила из угла антропологије и филозофије, нарочито етике. Она је нагласила да је у данашњој постхуманистичкој епохи, епохи која је начелно површна, у којој су и односи површни, ова тема значајнија него икад, јер човјек без суштинске, дубоке релације са другим не може себе остварити као личност, и не може никако бити нити здрав нити срећан. Надовезавши се на констатацију проф. Џамоње, да различита пријатељства откривају различите аспекте наших личности, она је своју пажњу посебно усмјерила на феномен и значај духовног, умног пријатељства, оног о којем су у суперлативу говорили антички философи и које је израз највиших људских етичких и умних напора и врлина – само човјек врлине и карактера може бити пријатељ. Будући да право, дубинско пријатељство, сматра проф. Томовић Шундић, може да оствари само високо морална особа, она која је у стању да брине о другоме, инсистирање на важности чувања и његовања правог пријатељства доприноси развоју човјека и остваривању сваког појединца као цјеловите и здраве личности. Кључне категорије пријатељства су једнакост, достојанство и љубав, зато оно никако не може бити виртуелно, то је само симулација пријатељства. Проф. Томовић Шундић је излагање закључила сопственом дефиницијом: Пријатељство – иначе врло сложен процес – један је од најбољих облика динамичке размјене наших садржаја са оним људима које смо сами одабрали.

            Проф. др Вук Вуковић, продуцент и теоретичар медија, предавач и сарадник на више катедри, о пријатељству је говорио из угла комуникологије, односно употребе савремених средстава комуникације. Он је констатовао да се пријатељство данас мијења, и да је због те цивилизацијске новине – „медијски посредованог пријатељства”, дошло и до промене садржаја и значења традиционалних термина који га описују. Говорио је и о дигиталном пријатељству, илуструјући његову заступљеност и значај резултатима различитих истраживања спроведених у задњој деценији, и поставивши кључно питање: Да ли дигитално пријатељство испуњава кључне критеријуме слободе, једнакости, равноправности, емоционалне везе, па чак и личног познавања, и да ли се стога уопште о њему може говорити као о пријатељству у традиционалном смислу те ријечи?

Своје излагање проф. Вуковић је закључио тезом да су за разумијевање пријатељства у савременом контексту неопходна интердисплинарна истраживања, а да су кључне тачке о којима треба говорити: слика пријатељства, трансформација појмова и простори пријатељства.

Наше окружење и климатска психологија

Прво је било ријечи о свудаприсутном проблему климатских промјена, којима сви људи на планети, више или мање, свједоче, и чега посљедице трпе, односно о човјековом унутарњем сналажењу када су у питању ове глобалне промјене. Саговорници проф. Џамоње на ову тему били су доц. др Селка Садиковић, проф. др Биљана Масловарић и проф. др Владимир Ђурђевић.

У уводној ријечи проф. Џамоња је у кратким цртама навела најприсутније личне одговоре на овај општи проблем. Неспорна, опитована чињеница глобалних климатских промјена, изазива код многих људи веома радикалне унутрашње одговоре – или превелику бригу, или потпуни немар, и ту лежи разлог због чега се психологија бави овом темом, са којом на први поглед нема неке везе. То су и разлози због који је у издању Клиа изашла књига „Климатска психологија”.

На уводну ријеч се надовезала др Селка Садиковић, доцент на Одсеку за психологију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, која је и рецензент поменуте књиге. Иако се прије свега бави психологијом личности и утицајем насљеђа и средине на њено формирање, др Садиковић је у потпуности сагласна са тим да физичко окружење има велику улогу у развоју човјека и обликовању његовог психолошког профила. Основно питање за психологе када је ријеч о овој теми јесте како се ми као људи адаптирамо на брзе климатске промјене. Надовезавши се на констатацију проф. Џамоње да људи веома често негирају постојање проблема када се суоче са нечим што их превазилази и на шта не могу да утичу, др Садиковић је нагласила да ти механизми одбране, који су у почетку разумљиви и често неопходни, могу довести и до цинизма и нихилизма. Западни човјек се удаљио од природног ритма живота и смрти, осјећа се недодирљивим и стога се према природи често понаша као окупатор. То су разлози који су планету довели до ове ситуације, сматра др Садиковић, и сада је свима јасно да је проблем велики, али се не сналазимо и не слажемо у томе како на њега појединачно треба одговорити. Оно што је свакако најздравији унутрашњи одговор јесте да прво прихватимо да је због нашег чињења, или нечињења, планета коју смо добили неповратно изгубљена, и да након што „одтугујемо” и превазиђемо негирање, и схватимо да смо органски део тог система, видимо шта конкретно као појединци можемо да учинимо, макар у најмањем. На основу истраживања која је спровела са својим студентима др Садиковић је закључила да су за ову тему најзаинтересованији млади људи, као и они у старијој доби, и да је стога најбоље да се дјеца кроз систем образовања на квалитетан и прави начин упознају са феноменом климатских промјена, јер ће тако добити добру полазну основу да се према њему поставе стабилно, активно и квалитетно.

Из социолошке перспективу о овом феномену је говорила проф. др Биљана Масловарић, ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе. Сложивши се са др Садиковић да је кључно поље дјелања образовање, као најреалнији простор, она је нагласила да смо дошли до тачке у којој је „нужан прелазак из лијепе приче у акцију”. Ово важи и за однос према климатским промјенама, али и за однос према образовању, које је окосница и темељ друштва, и његова најбоља слика. У том смислу оно што прво треба да учинимо као друштво, сматра проф. Масловарић, јесте да престанемо да живимо у лажима и да се сучимо са истином. Када је образовање у питању, истина коју морамо да прихватимо јесте да је оно „у расулу” и да му треба корјенита промјена и усаглашавање са новом реалношћу да би могло да пружи младим људе квалитетне полуге да на савремене проблеме адекватно одговоре, и да тако друштво у цјелини оснаже. Образовни систем не смије више да буде изоловано острво у нашим друштвима, већ органски дио наше цјелокупне друштвене стварности. Тек када се то постигне, а у остварењу тога треба да сви узмемо активно учешће, има наде да ће нам бити боље по многим питањима, па и по питању односа према климатским промјенама.

Разговор је закључио др Владимир Ђурђевић, редовни професор на Факултету за физику Универзитета у Београду, чија су специјалност управо климатске промјене. Он је подвукао да климатске промјене нису само наша будућност, већ да су и наша реалност, и да су прогнозе које климатолози дају сасвим извјесне. Као доказ за своју тврдњу навео је чињеницу да су се све досадашње научне прогнозе показале као тачне, као и да су тезе да нису у питању брзе климатске промјене изазване људским фактором, већ природна смјена климатских периода показале као нетачне. До ове тачке је западна цивилизација довела Земљу због своје потребе да укроти природу – коју воли, али које се и плаши, и коју често доживљава као непријатељску – и да тако обезбиједи сопствену сигурност. Међутим, постоји граница до које се природа може укротити. Ситуација је веома озбиљна, рекао је професор, и прогнозе уопште нису обећавајуће, али оно што је утјешно јесте да човјечанство и даље има могућности да промјени путању и сиђе са тог аутопута који води у тоталну штету. Она која је до сада направљена није исправљива, бар не у краћим временским роковима, јер је проблем акумулиран и на повратак у првобитно стање морало би се чекати и стотине, па и милионе година, али је могуће да се зауставимо и да мање штете систему наносимо у будућности и тако сачувамо квалитет живота у биосфери на овом нивоу. Тиме ћемо сачувати и људско друштво од потпуне дезинтеграције која му неминовно пријети ако овако настави да се односи према природи, јер ће штета коју ће људи трпјети бити већа од економских и других могућности друштва да је санира, што ће довести до друштвеног колапса. Оно што још треба учинити у овој фази, сматра др Ђурђевић, јесте едуковати људе како да се адаптирају на промјене које су реалне и неповратне, и да им се на тај начин помогне да имају што мање штете. На примјер – едуковати пољопривреднике на које културе треба да пређу да би имали рода и прихода, и пружити им у томе логистичку и финансијску подршку. Такође, треба у јавности (кроз образовање, кроз јавне политике…) инсистирати на ставу да ће свака, па и најмања акција допринијети томе да у будућности имамо мањи проблем. Свој осврт на ову тему из стручне перспективе др Ђурђевић је закључио тврдњом да ће псхихолози све више имати посла са људима који имају проблеме због климатских промјена, како са онима који падају у климатску анксиозност због прекомјерних и често непровјерених информација које на ову тему примају, тако и са онима који стварно преживљавају трауме због климатских промјена (људима који су изгубили своје домове, који су доживјели финанскијски крај и др).

Шта (не) може психологија лидерства

У трећој сесији, на тему психологије лидерства, саговорници проф. Џамоње били су проф. др Илија Вујачић и др Зоран Пауновић. Њих троје су се у конструктивном и за публику инспиративном разговору бавили темом психологије лидера прије свега кроз осврт на књигу „Нова психологија лидерства”, која о овој теми говори из новог угла. У старим теоријама психологије лидерства двије су главне полазишне тезе. Прва је да се лидери рађају, а друга је да их рађају околности. Обје ове теорије баве се феноменом лидерства из позиције карактеристика и особина личности. Аутори ове књиге постојећим додају и нову тезу – успјешно лидерство је друштвени процес заснован на дјељењу идентитета између лидера и његових следбеника. Оно што је проф. Џамоња нагласила јесте да ова нова теза не негира старе већ да их надопуњује. Четири су ствари које доводе до учинковитог лидерства: лидер мора бити препознат као „један од нас”; лидер мора „играти за наш тим”; лидер се јасно и недвосмислено стара за интересе групе коју предводи и лидер има способност да изграђује заједнички идентитет. Оно што се поставља као питање јесте: да ли ове вештине које чине учинковитог лидера у исто вријеме чине и доброг лидера, односно – шта чини доброг лидера? Тако се дошло до теме токсичног лидерства, о којој су саговорници доста говорили, осврћући се на примјере из прошлости, али и актуелне политичке стварности.

Говорећи о књизи „Нова психологија лидерства”, психијатар др Зоран Пауновић је нагласио вишеструку корист коју и стручњаци али и лаици могу из ње извући када је у питању разумијевање психологије лидерства, и посебно је похвалио њену занимљиву и готову драмску структуру која вјешто води читаоца кроз дјелове овог полиауторског дјела. У исто вријеме, он је примијетио да у књизи изнесена теза о постојању двије врсте праведности – оне која се тиче групе и оне која се односи на људе ван групе – урушава сам принцип праведности, што је, по његовом схватању недопустиво, као и то да књига на крају крајева, насупрот уводним обећањима, говори само о лидерству у политици, а читаоца ускраћује за увиде како се психологија лидерства рефлектује у другим друштвеним облицима и сферама.

Проф. др Илија Вујачић, декан на Хуманистичким наукама Универзитета у Доњој Горици, Подгорица, казао је да књига „Нова психологија лидерства” отвара перспективу другачијег истраживања лидерства и да ће стога користити комплекснијем разумијевању истог. Ово је нарочито важно ради разумијевања лидерства у политици, које је од кључне важности за друштво, јер је оно то које га обликује и води. У том контексту професор је говорио о промјени парадигме лидерства у западном друштву до које је дошло од друге половине 20. вијека наовамо – од става да лидер треба да буде човјек који има посебне таленте дошло се до праксе да се лидерством баве политиканти. Оно што је по његовом мишљењу посебно забрињавајуће, а у директној је вези са психологијом лидерства, јесте чињеница да је од 2000. године наовамо дошло до пада броја либералних демократија у свијету, а до пораста аутократија. До тога се дошло самодеструкцијом демократије, а путем популистичке демократије у којој се управо његују све карактеристике учинковитог лидерства. Напуштање либерализма, који је гарант чувања закона и људских права, довело је у савременом свијету на многим мјестима до тираније демократије, и посљедично развоја нове, тзв. „спин” аутократије, у којој токсични лидер влада не више страховладом, већ контролом медија и судства.

Након њихових уводних осврта развила се динамична дискусија о различитим актуелним облицима лидерства, како у свијету тако и у нашем региону.

На крају, учесницима и окупљенима су се обратили домаћини скупа, Јасна Маслан и Зоран Хамовић, који су изразили задовољство реализацијом прве Љетње психолошке академије у Херцег Новом, са надом да ће се пракса њеног одржавања наставити и у наредним годинама.

ВИДЕО 1       ВИДЕО 2       ВИДЕО 3

Писмо проф. др Биљане Масловарић

26-27.05.2025.

26-27.05.2025.

26-27.05.2025.

26-27.05.2025.

26-27.05.2025.

26-27.05.2025.

26-27.05.2025.

26-27.05.2025.

26-27.05.2025.

26-27.05.2025.